Izvor: bbc.com/serbian, 25. novembar 2018 – „Sva ta moja jutra kreću jako rano, oko četiri, pola pet. Nekoliko trenutaka nisam sigurna – gde sam i gde su mi deca. Pogledam u stomak. Krene onaj strah. Šta ako se on pojavi? I onda se setim. Jao, ja sam ovde, u Sigurnoj kući, na bezbednom. Onda navučem kapu i patike i na trčanje.“
Ovako svoja svitanja poslednje tri nedelje opisuje za BBC trudnica Sanja (ime je promenjeno zbog zaštite identiteta), stanarka jedne od Sigurnih kuća u Srbiji.
Sanja je jedna od deset žena koje će 25. novembra na trku protiv porodičnog nasilja krenuti iz Sigurnih kuća, u kojima su primorane da žive baš zato što su nasilje osetile na sopstvenoj koži.
Sve ih je na ovu konkretnu trku, ali i životni maraton, motivisala ultramaratonka Irena Pavlović. Ona je organizatorka akcije „Imam ime, korak i glas“, koja se održava na Međunarodni dan borbe protiv porodičnog nasilja.
„Ostala sam sa 230 dinara u džepu i decom“
Sanju je muž proletos udarao toliko jako i dugo da je završila u Urgentnom centru. Nije ga tada prijavila i nasilje se nastavilo. Tukao je i decu, u prolazu i ako pokušaju da je brane. Dečaku je pokušao da slomi ruku.
„Nisam otišla u poslednjem trenutku, već je poslednji trenutak proticao kada sam ja bežala. Sa dvoje male dece i u petom mesecu trudnoće.“
„To nije bio prvi put, ali sam ja mislila, imaš dvoje dece, gde ćeš?“
Usledili su neki meseci zatišja, a onda su je jedne noći u oktobru probudili udarci, koji su trajali satima. Pokušala je da ga urazumi i da pozove u pomoć, ali nikoga nije bilo. Bila je sama.
Njen muž je zatim zaspao, a Sanja je uspela da pobegne iz kuće i pozove policiju.
Kada ju je policajac video, odmah je rekao: „Uzmi stvari i beži“.
Sanja se sada okreće se oko sobe, iako smo same i tiho kaže:
„Ostala sam sa 230 dinara u džepu i decom.
„To je onaj osećaj kada imaš nešto staro, ali omiljeno u kući. Neku vazu ili tanjir. A onda se to slomi u paramparčad.“
Nisam otišla u poslednjem trenutku. Poslednji trenutak je već proticao kada sam bežala – Sanja, žrtva porodičnog nasilja
Po prirodi je vedra i veoma komunikativna. Prve dve noći u Sigurnoj kući provela je na stolici, nije smela da legne. Sada se, kaže, oseća malo bolje, iako na trenutke strepi i gleda kroz prozor.
Ostaće u Sigurnoj kući dok se ne porodi i još nekoliko meseci posle, a onda će se ranije vratiti sa trudničkog:
„Toliko garsonjera ima za 50 evra. Ne treba meni novac, već podrška.“
Mužu se neće vratiti. Kada sam joj se izvinila što moram da je pitam toliko toga eksplicitnog, čega verovatno ne želi da se seća, rekla je da ne brinem:
„To se sve dogodilo pre skoro mesec dana, a ja tu noć vraćam svaki dan. Ne uvek zato što želim, već zato što do detalja moram da je prepričavam advokatu, socijalnom radniku, u sudu, u opštini… Ovaj razgovor je jedini u kome mi ne govore šta ne mogu i koliko će sve biti teško.“
Kada je jednom htela da ode, otac joj je rekao: „Dobro razmisli, deca će biti sama“. Sanja sada kaže da se pored ovih žena najmanje tako oseća.
Drže se zajedno, vežbaju dnevnu rutinu.
„Kuvam, to mi skrene pažnju. A znači i to, uvek misliš da se to, ti udarci i povređivanja, dešavaju tamo nekoj komšinici.
„Sve ove žene, uključujući i mene, su upravo te komšinice.“
Zna da Sigurna kuća nije njen dom, već privremeno utočište i krov.
„Ja sam kao ova moja beba u stomaku, u Sigurnoj kući živim kao u balonu.
„Tek će život početi za mene kada izađem odavde sa decom.“
„Nisam imala ni patike, išla sam u baletankama u novembru“
Sanja je atletičarku Irenu upoznala kada je došla u Sigurnu kuću.
„Ja sam bila tu treći dan. Ona je došla tu i počela da priča, zašto moramo da izađemo napolje. Davala je svoje primere, zvučala je iskreno“, kaže Sanja.
„Javila sam se i rekla – ja sam trčala maraton kada sam bila napolju, hoću i sad.
„Sve žene su se okrenule ka meni i rekle, pa ti si trudna, kako ćeš?“
Sanji je ovo treća trudnoća, a trčala je kada je ranije bila u drugom stanju. Ipak, kada je pogledala u noge, shvatila je da je u Sigurnu kuću došla u baletankama. Otišla je u žurbi i nije imala patike.
„Irena mi je sledećeg dana donela ove patike, od tada sam svaki dan u njima. I zbog trčanja, a i nemam drugo.“
Svoju maratonsku mentorku, Sanja opisuje kao veliku motivaciju, koju atletičarka deli sa ženama „kilometar po kilometar“.
Korak po korak, dan po dan
Pitala sam Sanju da li se plaši da izađe u tu nedelju i trči napolju. Jer, tek je prošlo nekoliko nedelja od kada se sklonila i, iako porodica i njen muž znaju da je u Sigurnoj kući, ne znaju gde se ona nalazi.
„Prvo sam se plašila i nisam htela da odem negde gde može da me nađe.
„Onda sam shvatila – nas je toliko žena, biće nas 60, 70 ili čak 100. Ko može da nam priđe i naudi nam kada smo zajedno? To mi daje snagu.“
Na moje nedoumice oko fotografisanja, čak i s leđa, kaže da joj nije to problem, već nešto drugo:
„Nije mi problem da me ljudi prepoznaju, oni koji me znaju prepoznaće i tu burmu na ruci. Ne želim samo da moj muž vidi moj lik, da slučajno ne oseti moju slabost.“
Shvatila je, ipak, da neće odmah uspeti sve da reši i da je tek čekaju prepreke – sud, započinjanje novog života i nova suočavanja:
„Trčanje je kao i ovaj moj problem. Ne uspeš odmah i ne prestaneš da se plašiš prvog dana.
„Ali nije bitan cilj, već da svaki dan ustaneš i opet navučeš te patike.
„Korak po korak, kilometar po kilometar, dan po dan.“
„Svuda piše STOP nasilju, a u realosti toga nema“
Čak 23 žene stradale su u Srbiji od početka godine u porodičnom nasilju. Zato je atletičarka Irena Pavlović i odlučila da organizuje humanitarnu akciju„Imam ime, korak i glas“ na Međunarodni dan borbe protiv nasilja u porodici. Sam naziv akcije treba da objasni da ove žene – nisu samo statistika.
„Kad god bih ušla u policiju, sud ili Centar za socijalni rad, svuda piše STOP nasilju i prijavite nasilje, ali u realnosti toga nema. Irena je jedna od retkih koja je našla način da nam pomogne“, priča za BBC još jedna žena, žrtva nasilja, koja je nastavila da ide na treninge i kada je izašla iz Sigurne kuće i koja će trčati.
Autor: